Kamini i peći Kratki

Neki ih zovu i "pravi kamini". Najčešće se izrađuju zidanjem od šamotnih cigli i termobetona a rede spajanjem prefabrikovanih elemenata. Njihova osnovna karakteristika je da im je najmanje jedna strana otvorena, odnosno da je pogled na vatru direktan, neposredan. Isijavanje toplote se širi direktno u prostor, što daje izuzetan ugođaj koji se ne može porediti ni sa jednom drugom vrstom kamina. Čuje se lepo pucketanje vatre što je takođe deo osećaja prave vatre u kući.

Konstrukcija ložišta ovakvih kamina mora da bude takva da zadovolji dva osnovna zahteva. Prvi je da se postigne maksimalno isijavanje u prostor, jer ova vrsta kamina greje gotovo isključivo isijavanjem. Ovo se postiže izradom kosih bočnih stranica, kao i zakošenjem gornjeg dela zadnje stranice.

Drugi, još bitniji zahtev je da se sve uradi da se spreči ulazak dima u prostorije. Da bi se ovo postiglo, potrebno je dosta znanja i iskustva ali ono što budući vlasnici kamina treba da znaju je sledeće: Veličina preseka dimnjaka, visina dimnjaka, odnos dimnjaka prema krovu i okolnim objektima, kao i oblik završetka dimnjaka od presudne je važnosti za rad kamina. Odnos površine preseka dimnjaka i površine otvora kamina ne sme da bude veci od 1: 11, pri visini dimnjaka 6 metara od priključenja kamina. Jednostavnije rečeno, 11 površina preseka dimnjaka jednaka su maksimalno mogućem otvoru kamina. Podvlačimo da je ovo jedno od najbitnijih pravila jer je često naša želja da imamo veći kamin nego što nam dozvoljavaju parametri dimnjaka.

Dimnjak ne sme da ima mrtve uglove, izlaz za priključenje treba da je pod uglom od 45 stepeni, ne sme biti sužavan i treba da ima odgovarajući završetak koji ne izaziva turbulenciju dima. Pravilo za otvorene kamine je "jedan kamin-jedan dimnjak". Dimnjak treba da bude dobro izolovan, jer će u suprotnom slabo da "vuče" , stvaraće se kondenzacija i takozvani povratni hladni dim koji zna da bude osnovni uzrok "curenja" dima iz kamina.

Kao što vidimo, pravilno odrađen dimnjak je najosnovniji uslov za dobar rad kamina i tu ne smemo da pogrešimo pri njegovom projektovanju, ni pri izboru materijala za njegovu izradu, ni pri odabiru izvođača radova.

Da bi otvoreni kamin dobro funkcionisao, mora se ostvariti veliki promet vazduha kroz njega, jer se upravo tako postiže da kamin ne vraća dim u prostorije. Ovo znači da kamin brzo "troši" vazh u prosdutoriji i ukoliko se ne obezbedi dotok svežeg vazduha, stvoriće se potpritisak u prostoriji, što dalje izaziva poremećaje u radu dimnjaka i vraćanje dima. Da bi se ovo sprečilo, treba obavezno napraviti dovod spoljnog vazduha u podnožje kamina, koji će se strujanjem oko ložišta predgrejati i tako predgrejan uvesti u prostoriju. Površina preseka dovoda svežeg vazduha zavisi od dimenzija prostorije, dimenzija samog kamina, kao i dihtovanja prozora i vrata i preračunava se posebnim formulama.

Otvoreni kamin nikako nije dobro postavljati na mesto gde se u toku rada može očekivati promaja, jer ce vrtloženje vazduha oko kamina ometati normalan rad kamina.

U otvoren kamin mogu da se ugrađuju razna poboljšanja iskorištenja grejanja. Najčešće se prave vazdušne komore oko ložišta kamina, ugrađuju se metalni zidovi sa rebrima radi bržeg prenosa toplote. Drugi način je ugradnja spleta cevi sa vodom u ložiste i spajanje sa etažnim grejanjem. Sva ova poboljšanja iskorištenja kod otvorenih kamina su sa relativno ograničenim efektom, jer jednostavno nije moguće spreciti gubitak toplote kroz dimnjak. Stepen iskorišćenja kod ovih kamina je od 15-40%, u zavisnosti od načina izrade.

Kako smo već naglasili, ovo su kamini prvenstveno namenjeni za ugođaj. Međutim, mogu se koristiti i za zagrevanje prostora u predsezoni i posle glavne sezone grejanja, kao i za dodatno grejanje u grejnoj sezoni. Ako tražimo od kamina da bude osnovni izvor grejanja preko cele zezone, treba se opredeliti za izradu zatvorenog kamina.

Osnovno obeležje ovih kamina je to da imaju mogućnost zatvaranja ložišta vratima od gusa ili vratima sa staklom. Time se ostvaruje mogućnost kontrole i regulacije dovoda vazduha u ložište, zatim kontrole i regulacije protoka i izlaza toplih gasova iz ložišta u dimnjak. Na ovaj način moguće je ostvariti bitno veće iskorištenje energije. Kod nekih proizvođača to iznosi cak 75%, što je kod kamina gotovo ostvarivi maksimum.

Zatvoreni kamini se izrađuju od različitih materijala. Mogu da budu zidani kamini sa ugrađenim vratima, najčešće sa staklom. To je u stvari otvoreni kamin kojem su ugrađena vrata. Sledeća vrsta su takozvana "kasetna ugradna ložišta" čije je ložište najčešće izrađeno od kotlovskog lima, okvir vrata je od gusa u koji se ugrađuje staklo. Osnovna karakteristika ovih ložišta je da imaju ravan gornji deo ložišta i da se relativno lako mogu zameniti bez rušenja.

Najčešće se ipak ugrađuju ložišta izrađena kompletno od crnog liva (gusa). Njihova karakteristika je da imaju u gornjem delu ložišta izrađen manji ili veći sabirnik dima, što mu daje veće iskorištenje energije u poređenju sa gore navedenim ložištima. Ovo ložište nije moguće zameniti bez bar delimičnog skidanja ili rušenja ukrasne obloge. Međutim, mora se priznati da su dugovečniji, pa je uopšte retko potrebna zamena ovih ložišta.

Izrađuju se i tzv. "monoblokovski kamini" čije ime nam samo kaže da su izrađeni i isporučuju se u "jednom komadu" . To su ložišta sa kompletnom pratećom opremom u funkcionalnom smislu. Odrađene su komore toplog vazduha, regulisan je dovod vazduha, izlaz toplog vazduha, a često i kompletna automatika sa ventilatorima. Neki proizvođači isporučuju čak i ukrasnu oblogu uz kamin. Najčešće imaju i mehanizam podizanja vrata u kupolu. Zaista ima odličnih rešenja a jedina im je mana visoka cena. Ugradnja ovih ložišta je mnogo jednostavnija nego zidanje otvorenih kamina. To je iz razloga sto su glavni elementi ložišta fabrički izradeni, a njihova montaža je propisana i definisana jasnim uputstvom priloženim uz dato ložište. Međutim i kod izvođenja ovih radova neophodno je imati određeno iskustvo, poznavanje principa rada, kao i poznavanje materijala koji se koriste za ugradnju ložišta kamina. I za ovu vrstu ložišta neophodno je imati dobar, kvalitetno urađen dimnjak, dimenzija propisanih u uputstvu za određeno ložište.

Dimnjak mora da bude odgovarajućeg preseka i visine. Unutrašnja površina dimnjaka treba da bude glatka da bi se čađ i garež što manje hvatali za zidove istog.

Dimnjak po pravilu treba da izade iznad krova u visini 65 cm iznad slemena. Sa svakim metrom udaljenja od slemena dozvoljeno je umanjenje visine dimnjaka za 10, maksimum 15 cm. Na gornjem delu dimnjaka pogrešno je praviti okapnice koje će ometati dobar rad dimnjaka. Okapnice izazivaju turbulenciju vazduha na vrhu dimnjaka. Pogrešno je zidati "kućice" na vrhu dimnjaka koje takođe ometaju normalan protok vazduha. Kao dimnjačke kape mogu poslužiti betonski elementi koji nikako nisu širi od spoljnih strana dimnjaka i koji omogućuju normalan protok gasova iz dimnjačkog kanala.

Treba naglasiti da priključenje kamina na dimnjak ne treba da ide pod uglom većim od 45 stepeni. Visina priključenja zavisi od vrste kamina. Manja je kod portala a veća kod ostalih vrsta kamina. Po položaju u odnosu na kamin dimnjak može biti iza, pored i iznad kamina. Svuda gde dolazi u dodir sa hladnim spoljnim vazduhom, dimnjak treba da bude dobro izolovan, da bi se izbeglo brzo hlađenje dimnih gasova.

Sledeći radovi se moraju odraditi stručno i po tačno određenim pravilima. Improvizacija gotovo uvek vodi do grešaka čija ispravka obično skupo košta. Prva faza u izgradnji kamina je izrada funkcionalnog dela kamina. Pod time se podrazumeva sledeće:

• izrada postolja kamina
• dovod spoljnog vazduha
• postavljanje ložišta na postolje i izrada komore za zagrevanje vazduha
• spajanje ložišta sa dimnjakom
• izvođenje zagrejanog vazduha u jednu ili više prostorija
• proba kamina

Pošto je uspešno odrađena prva faza, može se preći na sledeću, a to je kreiranje i izrada ukrasne obloge kamina. Ovaj deo posla je pravi izazov, jer dopušta mali million oblika i kombinacija materijala. Ovde najviše dolazi do izražaja dobra saradnja između izvodača radova i naručioca posla. Ipak, treba voditi računa da se kamin maksimalno uklopi u budući enterijer. Kamin treba da je kao izrastao iz prostora - onda je pravi. Treba da zauzima centralno mesto, gotovo uvek preko puta garniture za sedenje. Ne treba da "proguta" prostor vec da ima pravu meru i sklad sa okolinom. Kamin mora da bude izrađen sa izuzetnom preciznošću, jer po svojoj prirodi prvo zapadne za oko svakome ko uđe u prostor gde je izgrađen.

Od izbora vrste matereijala najviše zavisi i cena izrade kamina. Najmanje će nas koštati ako izaberemo kombinaciju cigle, kamena i drveta. Ovo je idealna kombinacija za rustične kamine. Ali ako nam enterijer zahteva izbor mermera ili granita, moramo računati sa većim izdacima.

Pribor za kamin se obično sastoji iz nosača, lopatice, metlice, žarača i hvataljke za drvo. Može biti izrađen od kovanog gvožđa, imitacije, sa rukohvatima najrazličitijih oblika. Najvažnije je da se uklapa uz kamin i da čini sa njim jednu lepu celinu. U opremu za kamin možemo svrstati i zaštitnu mrežicu ili tzv "iskrolovku" čija je namena da kod otvorenih kamina sprečava ispadanje varnica iz kamina. Takođe deluje i ukrasno. Sa tehničke strane bitno je da se velicinom uklopi uz otvor kamina.

Nabolja drva za loženje kamina su tzv. "tvrda drva" . Tu spadaju bukovo, hrastovo, cerovo, bagremovo i grabovo drvo. Ova drva gore sporije, daju lep oblik vatre i imaju veću kaloričnu vrednost. Za loženje kamina mogu da se upotrebljavaju i presovani otpaci drva-briketi. Kod rustičnih kamina se obično ispod ili sa strane kamina napravi mesto za smeštaj manje količine drva. Kod portala i kod kamina savremenog enterijera u opremu kamina treba racunati i korpu za drva koja može biti pletena od pruća, ili izrađena od metala (mesinga, kovanog gvožđa, bakra).